Le fabuleux destin d'Amélie Poulain

Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne   shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.

Stephen King - The body 

Mislim da je u suštini to glavni razlog zbog čega se ja ne otvaram ljudima. Zbog čega sam komplikovana i okarakterisana kao ona 'kojoj fali cela drvna industrija u glavi'.

Sinoć sam dobila kompliment. Više njih. Da sam divna, zabavna, pametna, druželjubiva, nasmejana, vedra, duhovita, lepa, (nadalje se niže niz perverznih atributa koje ne bih da pominjem) ali da sam teška. Ja bih još dodala ono - kao crna zemlja. I sve je super, i ja sam super, ali...

I zaista, mogu vam do sutra filozofirati, savetovati druge, pričati kako treba živeti život, a ni sama ne znam kako se to tačno radi.

Uzela bih ovaj svoj pokušaj od života i otišla negde, gde nema nikoga. Nikoga da povredim. Nikoga da me povredi.

Moje konačno shvatanje mene same je da sam prezahtevna. I da se bojim.

Dok ne rasčistim neke stvari sa sobom, ćutaću.

Pokušavala sam da govorim. Da pričam o sebi, svom životu. O onim mračnim stvarima oko moga srca. I, možda čudno deluje, ali nema to veze sa ljubavlju. Ljubav je došla mnogo kasnije, kao višnja na sve ono što me je već vuklo na dole. Izgleda da sam zato ostala mala. Nosim previše prtljaga koji me vuče na dole, a ne vidim ruke koje žele da mi pomognu.

:( :( :(

Kad će se ljudi opametiti... Kada će biti dosta uništavanja ove naše divne planete... KADA? 

Ja sam zaplakala. Boli me. Nije to samo moja Morava. Gde sam se kupala i provodila divne dane. Hiljade drugih reka reka i hiljade drugih stvari uništava ovaj naš divan dar u kome živimo. Probudi se svete! Inače će biti kasno...

Pogledajte sedmominutni amaterski video-snimak na kome se vide tužne posledice dugogodišnjeg zagađenja prirode. Snimak su napravili članovi Kluba ekstremnih sportova "eXtreme" iz Vranja na toku Južne Morave od sela Zlatokop do Vranjske Banje.

Na snimku se vide obale prekrivene najlonskim kesama i drugim otpadom koji je za sobom na granama drveća i šiblja ostavila Južna Morava nakon pada vodostaja.

Kadrovi sa obala reke, koji podsećaju na slike iz filmova strave i užasa, nešto pre četvrtog minuta snimka prekidaju se kada ekipa svojim gumenim čamcem, kod sela Bresnica, nailazi na pravo rečno ostrvo nastalo od plastičnih flaša koje plutaju na površini vode.

Na snimku se vidi četvoročlana ekipa ekstremnih sportista koja ne uspeva da se veslima probije preko veštakog ostrva od odbačene plastične ambalaže.

Posada je na kraju prisiljena da izađe na obalu i rukama prenese čamac preko "brane" od plastičnih flaša.

Na kraju filma vide se kadrovi iste ove reke, ali iz nekih ranijih vremena, kada je ekološka svest društva bila viša, a priroda neuporedivo manje uništena.
 

"Lake ti rane, Tužna moravo" reči su kojim autori filma završavaju svoje tužno svedočenje sa juga zemlje koja deklarativno svoje šanse za razvoj pronalazi u očuvanim prirodnim resursima i nezagađenoj vodi.

 Tekst preuzet sa blic.rs

Mala ja i moja mala čuda u mom malom svetu. Sve je šareno. Mirisno. Divnih zvukova.

Otvaram oči polako, nežno. Lepo sam sanjala noćas. Ustajem dok jednom rukom palim kompjuter. Otvaram prozor. Sunce me tera da zatvorim oči dok udišem jutarnji vazduh. Punim se energijom. Puštam pesmu i jurim u kuhinju. Kafa. Umivanje. Prelistavanje dnevnih novina. Proveravanje mail-a, socijalnih mreža, skype-ta (da slučajno M. nije tu (svi mi imamo svoga M.-a)). Doručak. Odlazak do fakulteta. Završavanje obaveza. Kafa sa prijateljicom. Zvoni telefon - javiti se majci da ne histeriše. Odlazak na trening. Osećaj ispunjenosti dok grabim preko svojih granica. Vreo tuš. Skype i M. (sada je već sigurno tu). Koja epizoda House-a. Krevet. Sasvim savršen dan. Ispunjen dobrom dozom mojih čuda. Umem ja da budem srećna, nisam zaboravila to.

Mogu napisati milion reči. Lepih, ružnih, teških, očajnih. Mogu pisati bez prestanka i opet ne bih uspela da napišem kako se osećam. Ne postoje reči koje mogu da prikažu osećanja. Ona se osećaju, a rečima se mogu samo približiti.

I, kako se onda ja to osećam? Usamljeno? Jadno? Patetično. Bolno. Izgubljeno! Bezizlazno!

Znate onaj osećaj kada je čak i činjenica da dišete pogrešna. Kada je sve strano. I bolno

Ne boli sve istom jačinom. Ponekad je tako slab da bol bude i neprimetan. Ponekad peče kao otvorena rana na koju ste sipali so.

Dugo me nešto nije bolelo. Dosta vremena je prošlo od kad sam osetila nešto pravo.

Sada je sve čudno, tuđe i pogrešno.

Ne drži me više mesto. Idem, lutam, sve nadajući se da ću naći nešto što ne boli.

Malo šta može da okupira moju pažnju. Čak i kad se najviše trudim, ubrzo bol postane nepodnošljiv i pobegnem.

Jedina stvar koja me drži sa ove strane granice ludila je nada.

Činjenica da ću jednog dana, negde naći nešto što će boleti manje. Ili neće boleti uopšte. Nešto što će me zadržati. Nešto čemu ću se vratiti ako odem.

Nada je sve što trenutno imam.

Ubijem li nju - ubila sam sebe.

Opet sam počela da pišem. Da ređam besmisle iz glave dajući im formu reči. Oslobađam besmisao koji me pritiska. Kad pritisak postane prejak ja pucam. Zato je dobro što sam počela da pišem. Pucaću ređe.

Primetila sam da količina besmisla u mom krvotoku zavisi od stanja uma u kome se nalazim. Nesanica i alkohol i dalje izvlače iz mene one najdublje demone. Melanholija i nostalgija nose one patetične misli. Dok, iako je količina besmisla u meni na zavidnom nivou kada sam euforična i srećna, nikada nisam pokušavala da ga se otarasim u tim trenutcima. Sada su oni daleko iza, čak su i sećanja na njih izbledela, tako da ću morati da pokušam u neka buduća vremena.

Besmisao u meni me ponekad uplaši. Kao da nisam svesna šta se sve nalazi u meni, a sve to sama stvaram.

Volim trenutni izgled i boju svog besmisla. Čak mogu i da ga omirišem. Nepregledno more, ljubičaste boje sa primesama plave i miris piljevine, tek po koja nota benzina iz testere koja seče nepreglednu šumu. U pojedinim trenutcima čujem iza sebe stabla koja se ruše. Poželim da se okrenem. Ali istrajem.

Okrenula sam leđa svom svetu koji je počeo da se ruši. Stojim na obali i čekam da zaplivam.