Iza svakog ugla
Slatkast miris lipe, zraci sunca koji pokušavaju da pobede oblake s vremena na vreme milujući nam obraze, nežan pokušaj zvižduka iz tvojih usana, moj smeh. Ležimo na travi iako je još uvek vlažna od rose. Smejem se tvojim rečima. Šta god govorio smešno je. Zarazno je. Smeješ se i ti. Iz daljine se čuje muzika. Ostavili smo gužvu iza nas. Dovoljni smo sami sebi. Traže nas, ali zar je bitno? Polako prstima dolaziš do mojih usana. Kružiš jagodicama po mom licu. Žmurim i čekam. Osećam tvoj dah toliko blizu da mi se čini da smo zauvek spojeni njime. Ljubiš me i u trenu eksplodiram. Milioni hormona sreće se izvlače iz mojih pora, očiju, osećaš ih na usnama. Smeješ se. Uvek se glupavo iskezim ne znajući gde je levo. Telefoni već počinju da nam zvone. A mi smo tu, iza ugla. Ne vide nas od naše sreće. Mehur nas štiti od spoljašnjih uticaja. U njemu je toplo, lepo, meko i udobno. Grliš me jako. Već se tresem od hladne rose sa trave. Pronalaze nas. Smejemo se. Oni viču. Ali, zar je bitno? Svaki ugao je naš. Iza svakog ćoška se sakrijemo, ljubomorno čuvajući nas. Volim nas.
Nisam prestala da sanjam. Da maštam. I da se nadam. To valjda znači da nisam još poludela skroz.
7 Komentari |
0 Trekbekovi
