Mislim da je to najgore
Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.
Mislim da je u suštini to glavni razlog zbog čega se ja ne otvaram ljudima. Zbog čega sam komplikovana i okarakterisana kao ona 'kojoj fali cela drvna industrija u glavi'.
Sinoć sam dobila kompliment. Više njih. Da sam divna, zabavna, pametna, druželjubiva, nasmejana, vedra, duhovita, lepa, (nadalje se niže niz perverznih atributa koje ne bih da pominjem) ali da sam teška. Ja bih još dodala ono - kao crna zemlja. I sve je super, i ja sam super, ali...
I zaista, mogu vam do sutra filozofirati, savetovati druge, pričati kako treba živeti život, a ni sama ne znam kako se to tačno radi.
Uzela bih ovaj svoj pokušaj od života i otišla negde, gde nema nikoga. Nikoga da povredim. Nikoga da me povredi.
Moje konačno shvatanje mene same je da sam prezahtevna. I da se bojim.
Dok ne rasčistim neke stvari sa sobom, ćutaću.
Pokušavala sam da govorim. Da pričam o sebi, svom životu. O onim mračnim stvarima oko moga srca. I, možda čudno deluje, ali nema to veze sa ljubavlju. Ljubav je došla mnogo kasnije, kao višnja na sve ono što me je već vuklo na dole. Izgleda da sam zato ostala mala. Nosim previše prtljaga koji me vuče na dole, a ne vidim ruke koje žele da mi pomognu.
