Le fabuleux destin d'Amélie Poulain

Mogu napisati milion reči. Lepih, ružnih, teških, očajnih. Mogu pisati bez prestanka i opet ne bih uspela da napišem kako se osećam. Ne postoje reči koje mogu da prikažu osećanja. Ona se osećaju, a rečima se mogu samo približiti.

I, kako se onda ja to osećam? Usamljeno? Jadno? Patetično. Bolno. Izgubljeno! Bezizlazno!

Znate onaj osećaj kada je čak i činjenica da dišete pogrešna. Kada je sve strano. I bolno

Ne boli sve istom jačinom. Ponekad je tako slab da bol bude i neprimetan. Ponekad peče kao otvorena rana na koju ste sipali so.

Dugo me nešto nije bolelo. Dosta vremena je prošlo od kad sam osetila nešto pravo.

Sada je sve čudno, tuđe i pogrešno.

Ne drži me više mesto. Idem, lutam, sve nadajući se da ću naći nešto što ne boli.

Malo šta može da okupira moju pažnju. Čak i kad se najviše trudim, ubrzo bol postane nepodnošljiv i pobegnem.

Jedina stvar koja me drži sa ove strane granice ludila je nada.

Činjenica da ću jednog dana, negde naći nešto što će boleti manje. Ili neće boleti uopšte. Nešto što će me zadržati. Nešto čemu ću se vratiti ako odem.

Nada je sve što trenutno imam.

Ubijem li nju - ubila sam sebe.

Opet sam počela da pišem. Da ređam besmisle iz glave dajući im formu reči. Oslobađam besmisao koji me pritiska. Kad pritisak postane prejak ja pucam. Zato je dobro što sam počela da pišem. Pucaću ređe.

Primetila sam da količina besmisla u mom krvotoku zavisi od stanja uma u kome se nalazim. Nesanica i alkohol i dalje izvlače iz mene one najdublje demone. Melanholija i nostalgija nose one patetične misli. Dok, iako je količina besmisla u meni na zavidnom nivou kada sam euforična i srećna, nikada nisam pokušavala da ga se otarasim u tim trenutcima. Sada su oni daleko iza, čak su i sećanja na njih izbledela, tako da ću morati da pokušam u neka buduća vremena.

Besmisao u meni me ponekad uplaši. Kao da nisam svesna šta se sve nalazi u meni, a sve to sama stvaram.

Volim trenutni izgled i boju svog besmisla. Čak mogu i da ga omirišem. Nepregledno more, ljubičaste boje sa primesama plave i miris piljevine, tek po koja nota benzina iz testere koja seče nepreglednu šumu. U pojedinim trenutcima čujem iza sebe stabla koja se ruše. Poželim da se okrenem. Ali istrajem.

Okrenula sam leđa svom svetu koji je počeo da se ruši. Stojim na obali i čekam da zaplivam.