Još nije kraj
Opet sam počela da pišem. Da ređam besmisle iz glave dajući im formu reči. Oslobađam besmisao koji me pritiska. Kad pritisak postane prejak ja pucam. Zato je dobro što sam počela da pišem. Pucaću ređe.
Primetila sam da količina besmisla u mom krvotoku zavisi od stanja uma u kome se nalazim. Nesanica i alkohol i dalje izvlače iz mene one najdublje demone. Melanholija i nostalgija nose one patetične misli. Dok, iako je količina besmisla u meni na zavidnom nivou kada sam euforična i srećna, nikada nisam pokušavala da ga se otarasim u tim trenutcima. Sada su oni daleko iza, čak su i sećanja na njih izbledela, tako da ću morati da pokušam u neka buduća vremena.
Besmisao u meni me ponekad uplaši. Kao da nisam svesna šta se sve nalazi u meni, a sve to sama stvaram.
Volim trenutni izgled i boju svog besmisla. Čak mogu i da ga omirišem. Nepregledno more, ljubičaste boje sa primesama plave i miris piljevine, tek po koja nota benzina iz testere koja seče nepreglednu šumu. U pojedinim trenutcima čujem iza sebe stabla koja se ruše. Poželim da se okrenem. Ali istrajem.
Okrenula sam leđa svom svetu koji je počeo da se ruši. Stojim na obali i čekam da zaplivam.
